Quando o sagrado fica ao alcançe do toque das tuas mãos. O mais profano dos profanadores, foi como me senti quando vi o teu corpo perfeito, ali, deitado, quero acreditar, sequioso de mim. Quando me estendi para ti hesitei para decidir onde te tocar pela primeira vez. Não tive coragem para ir mais além do que os teus pés. Acho agora que ninguém os conhece melhor do que eu. Estou convencido que os posso recordar com cada uma das suas pregas. Deixaste que me perdesse neles, e com eles. Foi como um ritual de purificação. Agora, as minhas mãos misturadas com alguma coisa de ti, tinham salvo-conduto para invadir o universo dos meus sonhos e do meu desejo. Grande foi como me senti, e, senti-me pequeno diante de ti e das minhas entranhas que pareciam querer explodir. Momento sagrado. Ficará para sempre gravada a suavidade do toque da tua pele. Estendi-me ao longo das tuas pernas, percorri cada pequeno lugar, caminhos sem fim, estradas que se insinuavam por debaixo da ponta dos meus dedos. Percorri cada um deles e em cada um senti a magia do perfeito movimento. Tenho que te desenhar. Será esta a única forma que me permitirei prender-te, estendida num papel, saída duma ponta agreste dum lápis de grafite. Fa-lo-ei tantas vezes, quantas as vezes que te aninhares em mim ou estenderes para mim. Foi a pensar nisso que me deliciei nos popliteos, únicos, oferecidos e permissivos, ponto de passagem para as tuas coxas. Sublime e inebriante a volúpia que se apoderava de mim. Senti, toquei, acariciei-as com os dedos, com as mãos, braços com tudo o que pudesse. Agora, tuas coxas iam-se transformando na ponta de um dardo, numa seta reveladora. Passei pelas tuas nádegas, indiferente, toquei-as apenas com provocadora leveza, mas capaz de deixar um rasto de desejo, escrito pelos movimentos do teu corpo, que agora se contorcia, e pelo teu arfar, pelo barulho inconfundível da tua respiração quando já és incapaz de te conter dentro de ti. As minhas mãos ajustaram-se perfeitamente ao teu cavado lombar. Percorrer as tuas costas, oleadas, brilhantes, escorregadias, ia revelando todo um novo universo pejado de estrelas e outros astros. Tantos são os sinais e sardas nas tuas costas, tantos pontos de partida para desenhar constelações conhecidas, outras inventadas. Tantas vezes as quero seguir quantas as necessárias para as conhecer uma por uma, e talvez até, quém sabe, poder dar um nome. Deixei-me cair estendido em ti para te perguntar, antes de te tocar com os lábios no teu pescoço: -Tu est bien? -Oui, je suis trop bien!

Када је свето на дохват руке ваших руку. Најпроблематичнији од профанера, био је како сам се осећао када сам видео ваше савршено тело које лежи тамо, желим да верујем, жедне због мене. Када сам се обратио вама, оклевао сам да одлучим где ћу вас први пут додирнути. Нисам имао храбрости ићи даље од твојих ногу. Мислим да их сада нико не познаје боље од мене. Уверен сам да их могу запамтити са сваким својим наборима. Пустио си ме да се изгубим у њима и са њима. Било је то као ритуал прочишћавања. Сада су моје руке помешане са нечим од вас имале сигуран начин да нападну свемир мојих снова и моје жеље. Одлично је било како сам се осјећао, и осјећао сам се мален пред тобом и моја унутрашњост која као да је хтјела експлодирати. Свети тренутак. Глаткоћа додира ваше коже ће заувек бити угравирана. Испружио сам се дуж ваших ногу, прошетао сваким малим местом, бескрајним путевима, путевима који су наговјештавали испод врхова мојих прстију. Прошао сам кроз сваку од њих иу свакој сам осјетио магију савршеног покрета. Морам да те нацртам. То је једини начин да те држим, испружен у папиру, из грубог краја графита. Урадићу то толико пута, колико често се држите за мене или га продужавате.Мислио сам на то да сам одушевљен поплитеосом, јединственом, понуђеном и дозвољеном, тачком пролаза за твоје бутине. Узвишена и опојна била је чулност која ме захватила. Осетио сам, додирнуо, миловао их прстима, рукама, рукама са свиме што сам могао. Сада су се ваша бедра претворила у врх копља, стријелу која открива. Прошао сам кроз твоје стражњице, равнодушан, додирнуо сам их само провокативном лакоћом, али сам могао оставити траг жеље, писан покретима твог тијела, које је сада искривљено, и твојим дахтањем, непогрешивом буком твог даха кад си већ не могу да вас задрже у себи. Моје се руке савршено уклапају у твоје лумбално корито. Прелазећи леђа, науљен, светао, клизав, откривао је читав нови универзум који се заглавио са звездама и другим звездама. Толико је знакова и пјегица на вашим леђима, толико полазних тачака за цртање познатих сазвежђа, други изумљени. Толико пута желим да их пратим онолико колико морам да их упознам један по један, а можда чак и ко зна, може дати име. Лежао сам тамо испружен да вас питам, пре него што вас додирнем вашим уснама на твом врату: - Јеси ли добро? -Ууи, је суис троп добро!